Da vas nešto pitam, kako se vi nosite sa onim danima? ONIM danima, kad hodate ulicom i jednostavno vas ne bi začudilo da vam dinosaurus padne na glavu? Meni se čini da bih mu rekla, ćao samo sam te čekala! Tih dana, ne postoji ništa što me ne može izbaciti iz takta. Lančane reakcije krenu kao puškom ispaljene, pa se, što bi Andrea rekla osjećam kao miš koji trči u onom točku bez cilja i pravca, ali trči Bog da ga vidi, to što ima snage. Slomiće nos, ali je riješio da ga slomi, pa se neće ni začuditi kad mu pukne po glavi.
Recimo, ustanem ranom zorom jer sam, je l’ te ja vrijedna i znam kako dobro da iskoristim svoj dan. Prospem kafu, (to su pare hrabrim se), nemam vode u bojler pa se kupam i tresem kao zec (ko zna za što je to dobro Jovana, za kožu, kažu), izlazim iz stana zaboravim telefon i ne mogu da ga uzmem nazad, jer nemam ključ za spoljnu bravu. Diši!! Ne treba mi telefon mislim se par sati, nema veze što me zovu svi klijenti, što mi mailovi stižu kao da sam ugovor sa Gmailm potpisala pa moraju da ispune dnevni fond, nema veze Jovana! Ti si mirna i znaš da je to za nešto dobro. Odem na trening kod svog rodjenog trenera i on na moje mjesto stavi neku toliko ogromnu zadnjicu da ne mogu da se skoncentrišem ni na disanje a kamoli čučanj! Njoj više treba prvi red tješim se opet, ti si divna Jo ti ćeš joj prepustiti svoje mjesto. I na kraju, na poslu dolaze mi dva člana istovremeno? Ko vam je zakazao trening u isto vrijeme? Ja? Nema šanse, to ste vi toliko okupirani svojim obavezama da me ne slušate, kako bi se meni moglo desiti da vam dam isti termin? Ali dobro, kad ste već tu, izaći ću vam u susret. Ti možeš da se baciš evo sa ovog balkona ovdje, a ja ću lijepo sa drugim članom odraditi trening? Može? Ili nek se ovaj drugi baci, sasvim svejedno? Ajde ljudi, dajte malo volje, ionako ste vi krivi što sam vam zakazala termin u isto vrijeme!
Na kraju krećem kući mrtva, čitaj mrtva umorna, i na semaforu me polije neki bijesni trkač lokvom vode, jer se njemu žuri kontam, dok izgovaram najgoru psovku koju ste ikad čuli! I onda se ujedem za jezik, Bog ti zdravlja dao, čujem se opet, neka si me dozvao pameti. Nisi ti kriv što žuriš, nego ja što idem kući baš kad je tebi trka. Bože?! Dignem glavu ka nebu, sivo, ma šta sivo crno, zatvorio Gospodin za danas, ne radi. A je li? Ionako kad god ti nešto tražim ti imaš izgovor da mi to sad ne treba. Ne miješam ti se, ti si Bog nisam ja. Ti znaš bolje.
I onda krenem da plačem. Plačem? A ne, ne, vrištim. Toliko plačem da se stravim sebe u sledeći tren, prepadnem se da će neko prić’ saučesće da mi izjavi. Tako se definitivno plače samo kad ti neko umre, ili te ne daj bože frizer ojadi. Niti mi je ko umro, niti mi je (Bogu fala) frizer bio nervozan. Pa štucnem.. Još par puta da se saberem, kontam sve je cool. Miš iz točka je u boljoj kondiciji nego ja misim se, šmrknem još par puta i riješim da sam dobro. Hodam tako, slično pijancu, lelujam se i prisjećam svih divnih momenata u životu, da se podsjetim na čemu sam sve ono bješe zahvalna. Kovač smršao 8kg, divno! Dobila sam unapređenje. Materijal za haljinu božanstven. Šminkerka mi je pronašla termin za subotu. Šef mi je odobrio povišicu. Zvali su me iz Paradisa, dali su mi popust na cipele.. Nabrajam tako i zaključujem glasno -Jo ti si takva srećnica! Udahnem duboko, dižem glavu, sva ponosna..
Ispred ulaza, čeka me upravnik zgrade. Dobro veče Jovana! – Dobro, šta dobro, odlično veče Bogdanoviću, kako ste? Drhtim onako mokre kose, blatnjavog lica razmazane maskare i smješkam se. A nee, komšija, nee nisam se učlanila kod Jehovinih svjedoka, nije ovo obred žrtve, nego me sad jedan isprska na semaforu, znate, žurio čovjek. – A da nemaš Alchajmera? – Šta rekoste, opet ja zbunjeno? -Sastanak stanara je bio prije dva sata, rekla si da ćeš biti tu, nisi rekla nego si garantovala! Znaš da renoviramo ulaz, tvoj pas je opet nagrdio krovnu terasu, nisi platila dadžbine za ovaj mjesec i još se pravdaš pričom da si postala Jehovin svedok! Sramota! Ode čovjek.
Ja ostah još par trenutaka da gledam za njim u nevjerici, premoravam film, zašto me niko ne sluša??
Ulazim u stan. Nema struje. Oh kako divno, izgovaram opet plačnim glasom.
I evo me, sjedim na pod u mrkli mrak, i pišem vam kolumnu. Ne vjerujem da bi redakcija povjerovala u sve razloge koje bih mogla nabrojati ako ne predam na vrijeme? I zašto je dođavola Bogdanović pomislio da sam Jehovin svedok? I šta čekate, recept da živite dobro? Ništa od toga danas. Živite kako god hoćete. Jedino što zaista, ali zaista morate imati u životu je šterika! Sve ostalo, garantujem nije vam potrebno!
Vaša J.
Jovana Sekularac
Po zanimanju sam ironična. Nemam ništa protiv ničega, ali mišljenje imam o svemu. Ne volim da se raspravljam zato pišem. Kad si već pročitao/la ovaj tekst slobodno se vrati i na prethodne. Ako me već nisi zavolio/la uskoro hoćeš, garant :*
