Prijateljica…

Imala sam tu curku dugo na faceu, rijetko se dopisivale al eto…bila je tu.
Pošto je ona kozmetičarka krenula sam kod nje na depilacije i tako je ona postala moja kozmetičarka. 🙂
Počele smo razgovarati, otvarati se jedna drugoj kako to biva, čak sam je nagovorila da ode sa mnom trenirati ples na šipci iako je ona bila uvjerena da to ne može.

Nekako sam je uz sve to druženje preko face-a, u salonu i na treningu počela prihvaćati kao svoju prijateljicu.
Njeni uspjesi na šipci su bili moji i veselila sam se što je dokazala sebi i drugima da može. Baš sam bila sretna zbog nje.
Ignorirala sam upozorenja nekolicine ljudi “joj ona ti je ovakva, ona ti je onakva”. Smatrala sam da su to bapska naklapanja.
Ona je čak nedavno počela raditi u istom trgovačkom centru gdje i ja, pa smo povremeno išle skupa na posao ili s posla. Ponekad sam radi nje odgodila neke svoje obaveze i krenula ranije na posao jer mi je bilo žao da putuje sat i pol na posao, a sa mnom je tamo za dvadesetak minuta bez čekanja i mijenjanja buseva itd. Ponekad se dogodilo da odem i ranije s posla ako su to uvjeti dozvoljavali.
Moja firma nam je za Božić poklonila divne poklone, pa sam neku sitnicu odnijela njoj, nešto vezano za ono što ona radi. Kažem vam, smatrala sam ju prijateljicom.

U međuvremenu sam bila sa dečkom koji je u zadnje vrijeme postao čudan…posesivan…neka mi Bog oprosti ali izgledalo je kao da je ljubomoran na moje pse. Često sam znala kod njega ostat spavat, ali ipak imam obavezu i iako mi mama uskoći i prošeta ih, to su moji psi, moja odgovornost.

Užasno se ljutio što ne ostajem kod njega. Postao je naporan. WhatsUp mi je svako malo zvonio, telefon, sms-ovi stizali. Stalno me uvlačio u neke zamorne rasprave. Brojao je minute koliko se jedan zaštitar zadržao na kiosku, ako se nisam odmah javila na WhatsUp javljao mi se na messenger ili zvao. Osjećala sam se sve lošije i umornije i molila ga da me pusti na miru. Naravno da je to dovelo do prekida, baš prije Božića…

Onda mi je i to trljao na nos, da kako mogu, da nemam duše…stalno bio na mom kiosku ili oko njega. Govorila sam mu da riskiram otkaz zbog njega. Jedan dan me čak čekao par sati da završim s poslom kako bi mi rekao da me voli i da mu je stalo do mene i da ću mu faliti.
Rekla sam mu da mi je žao ali da se ne osjećam ok, i da mi ne odgovara takva veza i da na žalost ništa od toga…
Zanimljiva stvar je što sam njega i prijateljicu upoznala u jednom momentu.

I da, ispričala sam joj apsolutno sve kaj me mući i smeta kod njega i da to ne mogu više trpjeti. Povjerila sam joj se…
Nakon prekida još smo bivši i ja nešto pričali i on je stalno pričao o njoj, kako je divna, slatka…ja rekoh pa je…ok..
Na kraju sam skužila da zna o njoj više nego o meni i više nego što ja znam o njoj. U šali sam rekla kao da kaj bu sad s mene na nju? Ha, rekoh, hajde dobro al’ ono olabavite malo, nije prošlo ni par dana od prekida. To sam i njoj rekla.
I rekla sam da si ni s njim ni s njom ja ne mogu biti više dobra ako kaj planiraju.

Ona je rekla da tako i tako on nju ne zanima. U redu…
Samo polako, stignete…
Na to mi je on rekao nešto tipa: i kaj sad, mi radi tebe ne bi smjeli pokušati? Mi sada moramo čekati? Šta ako ona nade nekoga i ja nađem nekoga i ne uspijemo probati.
Ja: pa, ono…ti mene kao voliš, ne možeš bez mene, visiš na kiosku, obasipaš me porukama, pozivima… i…zamolila sam te samo da pričekaš fazu prekida da prođe.

Čudesno ljudi kažem vam. Jedan dan sam tu prijateljicu vozila doma…čekam ja nju čekam a meni se žuri…i dođe mi s razmazanim ružem…rekoh ok…i ignoriram to.
Vozeći doma rekla sam joj da u pravilu nemam ništa protiv njih ali da je ona moja prijateljica a on moj bivši i da neka se strpe malo jer ju inače ne mogu smatrati prijateljicom. Dobila sam njenu poruku na face da ona ne želi birati i da se miće od nas oboje. Nakon toga su objavili na faceu da su u vezi.
Hahahahahahaha!!!!

Možda je vama to normalno, ali meni nije…meni su u ovakvoj situaciji prijatelji ispred svega. To je pitanje časti i morala.
Ali kako kaže: sto se tiče morala, morala sam.
Na kraju sam se sama uvjerila u sve što su mi o njoj pričali, osjetila sam na svojoj koži…
Priznajem, bila sam rastresena zbog toga. Ne zato sto ga želim natrag ili sam ljubomorna. Vjerujte ne želim ga…hvala…
Nego jednostavno nisam mogla vjerovati koliko su ljudi plitki i jadni i sebični. Mislim…ok..neka uživaju…al tko na tuđoj nesreći sreću gradi nikada dobro ne prođe.
U svem tom, brizi za posao, rastresenosti…uspjela sam se zabit u kamion. Jutro nakon što mi je ona poslala nešto tipa da sam k’o dijete koje je odbacilo igračku pa ju sada želi natrag. I dalje ne shvaća u čemu je stvar. Ne, ne želim ga natrag nego mi nije jasno kako mi možeš biti prijateljica i završiti s bivšim ako sam te molila da se malo strpite. To je takav mentalitet.

Ja, ja i samo ja.
U neku ruku mi je drago zbog svega jer sam tako i tako htjela napraviti “čistku” poslije Nove godine a netko ili nešto mi je pomoglo u tome.
Najviše mi je bilo žao što sam imala prometnu, razbila auto…i sebi zeznula kičmu, i cure na poslu i poslodavce.

Nadam se da ste svi nešto bar iz moje priče naučili. Kako ne treba svakome vjerovati i kako ljudi ipak prvo misle na sebe a tek na druge. I kako se ipak u takvim situacijama trebate smiriti jer ne možete očekivati da će svi biti pošteni i moralni i kako Vi trebate misliti na sebe i svoje dobro…a ne nepažnjom i rastresenosti uništiti svoj život i tuđe živote…
Život je prekratak…prekratak…

A čovjek je čovjeku vuk… ili u ovom slučaju “Prijateljica” 😉

Vaša B.