Sprema se strašna strka i dreka, u šumu je došla ljuta, divlja zvjerka…

»Lav!!!« vikne Zeko Zelenko. »Pojavi se ako smiješ! Hajde, mic, mic, mic…«

»Kako si ti hrabar«, kaže mu Jež Kruška koji je hodao uz njega.

»Naravno da sam hrabar!« izjavi zec dok je vadio mrkvu i slasno je grickao. »Hrabar i neustrašiv! Baš bih se volio naći oči u oči sa lavom, ali što mi to vrijedi kada bi lav pobjegao čim bi me spazio! Vidiš, i kralj životinja me se boji! Mene – kralja šume!«

»Možda bi onda ti trebao biti kralj životinja«, naivno reče ježić.

Neki baner

»Hmmm… To ti uopće nije loša ideja… Zeko Zelenko, kralj životinja! Baš bi mi dobro pristajalo!«

»Stvarno bi se suprotstavio lavu?« upita jež.

»Nego što! I lavu i risu! Svi su ti oni za mene obične mica-mace«, uzvrati zec i potom ih opet počne vabiti:

»Mic, mic, mic, mic…«

»Kakva hrabrost.«

»Ma kažem ti«, reče Zelenko, »bolje da se ni risovi ni lavovi ne pojavljuju u ovoj šumi! Ovdje vladam ja!«

Uto se iz obližnjeg žbunja začuje šuškanje.

»Možda je lav!« uzbudi se Jež Kruška i, radoznao kakav jest, krene prema grmu.

»D-d-da, svakako«, promuca Zeko Zelenko i, “hrabar” kakav jest, krene od grma.

Iz sjenovitog grma se nije moglo razaznati ništa osim neobičnog para žutih očiju koje su se jasno isticale.

»Tko je?« upita jež.

»Ja«, odgovori ugodan glas iz grma. »Molim vas, nemojte pobjeći.«

Zec još malo uzmakne, no ježić se nije uplašio – takav milozvučan glas zasigurno nije mogao pripadati nekoj zvjerki. Par trenutaka kasnije, iz grma iskoči divlja mačka!

»Ris!!!« klikne jež i brzo se smota u klupko.

»Stani, ne trebaš se bojati…« pokuša mu reći ris, no prekine ga zeko koji se počeo derati iz svega glasa:

Neki baner

»Aaaaaaaa!!! Upomoooć!!! Risoooviii!!!«

I pobjegne najbrže što je mogao!

Možda zec nije mogao od lava preuzeti titulu kralja životinja, ali je pojurio tako munjevito da je zaslužio naslov od jedne druge mačke koja je bila najbrža životinja na kopnu – geparda! A kornjače pogotovo ne bi imale nikakve šanse! Barem u tom trenutku.

Mali ježić je drhtao poput krhke grane na jakom vjetru i nije se ni pomišljao odmotati iz klupka. Ris mu priđe i uzme ga prednjim šapama – drhtanje je postalo još jače! Kada ga je prinio svojoj glavi i stavio ispred samih usta, drhtanje je potpuno nestalo – sklupčani jež se ukočio od straha! Pomirio se sa svojom sudbinom i sjetio svega lijepog što je doživio protekle godine, no tada se dogodilo nešto nevjerojatno: ris se počeo igrati s njim! Prebacivao ga je iz šape u šapu, ispuštao i podizao, gurkao i valjao! Sa razdraganog lica mu nije nestajao osmijeh, a jež je bezuspješno pokušavao shvatiti što mu se događa.

 

lynx-899122_960_720

»H-h-h-hej-j-j-j! Pre-e-e-sta-a-a-ni-i-i!« govorio je jež za vrijeme tumbanja. »N-n-n-nisam ti ja lo-lo-lo-pta-a-a!«

Ris se odmah prestane nabacivati sa ježom i reče:

»Oprosti mi, molim te. Ne pamtim otkad se nisam igrao s klupkom, nisam mogao odoljeti. Oprosti.«

Jež se oprezno odmota tek toliko da bi provirio svoju malu njuškicu. Bilo je još gore nego što je mislio – ispred njega je stajao čitav čopor risova! Tri, četiri, pet risova, tko bi ih uspio prebrojiti! Zapravo, bio je samo jedan ris, ali se ježu toliko zavrtjelo u glavi da je vidio višestruko!

Kada je došao k sebi, ugledao je tog jednog risa kako žvače lišće grma iz kojeg je izašao i još jedanput mu se ispričava – ježu nije ni najmanje laknulo.

»N-n-n-nemoj me pojesti«, promuca jež.

»Neću«, uzvrati ris, »ja sam vegetarijanac!«

Ježić Kruška nije znao značenje te riječi.

»Mooolim?«

»Vegetarijanac«, nastavi ris i podižući pogled spazi mrkvu koju je zec prilikom bijega bacio na tlo. »Mrkva!«

Hitro skoči do nje i brzo je pojede sa velikim užitkom.

»Oprosti, obožavam mrkvu. Gdje smo ono stali… Ah, da, vegetarijanac! To znači da ne jedem meso.«

»Ne jedeš meso?«

»Ne.«

»A što jedeš?«

»Sve ostalo: voće, povrće, travu, lišće… Jednom sam čak pojeo i koprive! Daj mi bilo koju biljku i ja ću je smazati.«

»Kao i ja!« iznenadi se ježić. »Ali, zar ti nisi ris?«

»Jesam. Zovem se Boris. Ris Boris.«

»Ris Boris?«

»Da, to je rusko ime. Ja sam Rus.«

»Ris Rus?«

»Rus Ris.«

»Boris?«

»Ris Boris.«

»Zanimljivo«, uzvrati jež i sasvim se odklupča.

Jež Kruška je znao otprilike gdje je Rusija jer im je Sova Sofija objasnila na satu zemljopisa, pa upita risa:

»Ne razumijem, pa kako si onda završio ovdje?«

»Jednostavno«, odgovori Boris. »Krenuo sam iz borove šume u majčici Rusiji, išao uz Crno more, prešao Karpate, preplivao Dunav i – evo me ovdje! Čas posla.«

»Čas posla?« zbuni se jež. »Pa koliko ti je trebalo da dođeš ovamo?«

»Ma sitnica, niti dva godišnja doba!«

»Ali zašto? Ne shvaćam…«

»Zato što nigdje ne pripadam«, rastuži se ris i sjedne na panj.

Jež Kruška je pozorno slušao životnu priču Risa Borisa ne vjerujući svojim ušima – takva priča rijetko se čuje. Boris mu je ispričao sve, od onog kobnog zimskog dana u borovoj šumi do dolaska u ovu, sasvim drugačiju šumu. Prije toga se pokušao skrasiti u mnogim šumama kroz koje je prolazio, no nigdje se nije mogao uklopiti. Razlog je bio vrlo jednostavan: sve životinje su bježale pred njim čim bi ga spazile! Mislile su da je ris veliki lovac, a njega lov nikad nije zanimao. Tako nešto doista se teško podnosi, pa je Boris jedno vrijeme živio čak i sa čoporom risova. No, na njihov se način života nikako nije mogao prilagoditi. A kad su ga vidjeli kako krišom jede bobice borovnice, ribiza i ostalog šumskog voća, jednostavno su ga isključili iz zajednice. Takav ris nikome ne treba, govorili su. I što mu je drugo preostalo nego lutati dalje od šume do šume i tražiti svoje mjesto u nekoj od njih. Bez uspjeha. Zaista, risova priča bijaše vrlo tužna – jedine svijetle trenutke doživio je s majkom koju je brzo izgubio i za vrijeme odrastanja u kolibi male crvenokose djevojčice s plavim očima.

»Znaš«, završi Boris svoju priču, »ti si prvi nakon dugo vremena s kojim sam razgovarao. Hvala ti što nisi pobjegao, mališa. Kako je tebi ime?«

Ježić obriše suzu koja mu se stvorila u oku i odgovori:

»Jež Kruška!«

»To je stvarno lijepo ime. Kako li si ga samo dobio?«

»Z-z-z-zaista te zanima?« nesigurno upita ježić.

»Naravno«, reče ris. »Ispričaj mi.«

Jež Kruška je bio sretan što konačno nekome može ispričati svoju priču.

»Bila je kasna jesen…«

Sven Hrastnik

[email protected]

 

 

Neki baner