Strmo je pod tvojom košuljom.
Polomiću noćnu tišinu,
ako se pustim nizbrdo.
Zamrsiću šine,
po kojima se noćas vozimo.
Nebo je navuklo roletne.
Kapci mi prirodno padaju.
Padobranci se kupaju u jezeru tvojih očiju.
Nismo sami putnici u ovom vozu.
Kucaju srca u vagonu pored.
Ne čujem da im se koža cepa.
Ali naša puca.
Po šavovima.
Krpićemo je sutra, kada svane,
ako do jutra ne iskrvarimo.
Oblaci su prestigli lokomotivu.
Fijuču iste pesme,
dok naše oči krckaju orahe.
Ne preti mi poslednjom stanicom!
Ne otvaraj prozor
da ne izvetrimo!
Oduvaće nas pijana promaja.
Ljubi me, dok me još ima.
Dok ne izlapim.
Dok se ne prospem po trotoaru zablude.
Ljubi me
dok mi se usne ne obese o prvi oblak!
Ljubi me,
dok sunce ne navuče onu smešnu suknju,
od stiropora!
Ljubi me, dok ne svane!
Ljubi me, dok voz ne stane!
Čitajte još divnih stihova naše pjesnikinje Magdalene.
Ja sam duša, koja sve ono što je dokači, slovima daruje, a onda oni koji imaju slične duše, emocijama ta slova osete.
Kao beba su mi dali ime Magdalena, dopada mi se, dobro me predstavlja. Nisam ja ni to ime, ni uloga koju obavljam, niti ono što sam u životu postigla. Zato se predstavljam slovima, rečima, pesmama, to je ona dubina i suština moga postojanja. Pišem isključivo nesvesno, ruka je posrednik između moje duše i papira, stoga čitajte tragove moje duše, koji će ostati i posle mene.
