Otplesali smo tango.
Tango bez muzike.
Umotani u iluziju strasti i želje, saplitali jedno drugom noge.
Oguljenih kolena smo pisali testamente živima, s crvenim usnama.
Putovali smo nemirima od tvog do mog praga.
Zvonili na vrata iza kojih ćute slike realnosti.
Niko ne otvara.
Mi zvonimo.
Drhtimo.
Plačemo.
Odvajamo dušu za posle.
A posle nas nema.
Ni nas.
Ni nemira.
Plesali smo tango bez muzike.
Skidali sa kosuljama i kožu i tako ogoljeni mirisali na krv.
Bolelo je.
Lutali smo tražeći novu kožu.
Nove ruke, koje će umeti otključati srca.
Tragali za novim očima,
koje će videti svetlo.
Otplesali smo tango bez ljubavi.
Zato je muzika stala.
Zato je ploča pucketala.
Zato su tela škripala,
dok su se deljala jedno od drugo.
Zato su glasovi jecali,
kao da im je crni gavran stao na žice.
Zato…
Ja sam duša, koja sve ono što je dokači, slovima daruje, a onda oni koji imaju slične duše, emocijama ta slova osete.
Kao beba su mi dali ime Magdalena, dopada mi se, dobro me predstavlja. Nisam ja ni to ime, ni uloga koju obavljam, niti ono što sam u životu postigla. Zato se predstavljam slovima, rečima, pesmama, to je ona dubina i suština moga postojanja. Pišem isključivo nesvesno, ruka je posrednik između moje duše i papira, stoga čitajte tragove moje duše, koji će ostati i posle mene.
