Kad sam otvorio oči, prenuvši se iz duboka razmišljanja, na obzorju je već sunce virilo iza oblaka. Utisnuo sam joj nježni poljubac u čelo na što se ona prenula iz sna. Uspravila se u krevetu, vidno zbunjena izraza lica, dok su joj se zelenkastosmeđe oči privikavale na polutamu. Htio sam ustuknuti u sjenu, htio sam je mislima nazad uspavati ali progovorila je naglo, posve nježno:
„Stani.“ – i stao sam.
Ostao sam tako stajati iznad njena uzglavlja dok me zbunjeno promatrala.
„Znači ipak nisam sanjala?“ – upitala me i samo sam kimnuo prema njoj, spustivši pogled. Bilo me stid. Nisam još bio spreman na ovo.
Drhtala je. Bojala se ali nije uzmicala od mene, nije vrištala. Nisam joj mogao pročitati misli, samo sam osjetio taj strah i navalu divljenja u njoj dok me promatrala.
„Ne bojim te se znaš? Barem ne jako…“ – promucala je. Podigao sam pogled, pustivši da nam se oči prvi put sretnu. Bila je tako… neopisivo lijepa. Tako krhka. Pramenovi zamršene tamne kose u slapu su joj padali na prsa. Sva je bila sićušna i tanašna, a opet tako prelijepo oblikovana, kao da ju je netko nacrtao i onda izrezao s tog papira, udahnuvši joj život, pa sad sjedi na ovom krevetu nasuprot mene i gleda me napola upitno, napola u stravi.
„Da si mi želio nauditi, već bi mi naudio.“ – ponovno je progovorila ne odmičući pogled. U svom strahu bila je neopisivo hrabra. Nije me poput onih davno prije nje vabila k sebi, ali nije bila spremna ni pustiti me da odem. Željela je znati tko sam i što radim u njenoj sobi dok ona spava. To se posve jasno moglo iščitati iz njena pogleda.
I dalje sam šutio ali nisam uzmicao od nje. Neka me neopisivo moćna sila prikovala uz taj krevet, uz Nju… sve i da sam želio uzmaknuti ne bih to mogao. Bio sam posve u njenoj kontroli i ona kao da je to znala.
„Ako sam ti već toliko zanimljiva mogao si doći u neko pristojnije doba, kad mi kosa ne bi stršala na sve strane, kad ne bih imala sive podočnjake i kad bih na sebi imala… pa hmmm… nešto više od obična ručnika.“
Zahihotao sam se, bila je tako slatko smiješna. O čemu je ona to pobogu razmišljala? Kraj nje sam stajao ja – neman, tako opasan i znala je to, a ona je razmišljala o tome kako izgleda.
„Lijepa si.“ – izgovorio sam prvi put u njenoj blizini.
Od boje moga glasa prenula se iz tog svog razmišljanja i brzo mi uzvratila:
„Sve manje te se bojim. Ti si čudan… a ja sam raščupana i nisam lijepa. Što bi to na meni moglo biti lijepo uopće?“
Nisam mogao vjerovati ni svojim očima ni svojim ušima. Ona umjesto da vrišti, da zove sve sile zemaljske i nebeske da ju dođu braniti, da uradi nešto, bilo što, ona priča o sebi i to još stvari koje bi samo jedna šašava mala teenagerica o sebi mogla pričati.
„Sjedni tu.“ – zapovjedila mi je i ja sam sjeo pokraj nje.
„No?!!?“ – prozborila je i gledala me upitno.
„Hoćeš li mi napokon reći tko si ti i što radiš u mojoj sobi? Zašto me ljubiš u čelo i zašto si tako prokleto zgodan?“
Šutio sam, da sam mogao porumenjeti, bio bih zacijelo crven poput tulipana. Spustio sam pogled, osjećao sam se… ne znam zapravo kako sam se osjećao, ali bio sam svjestan da se u meni zbog nje probudilo toliko ljudskosti.
„Nemoj skrivati svoje oči od mene. Ako si me imao petlje ljubiti dok sam ovdje spavala polugola onda me imaš petlje valjda gledati u oči dok s tobom pričam!“ – napola je vrisnula.
„Pssst.“ – šapnuo sam i pogledao je u oči, onako kako je to htjela. Nije shvaćala da me njena sama pojava ostavljala bez riječi, nije shvaćala da sam uz nju potpuno nijem i izgubljen, da ne znam kako joj objasniti, da ne znam kako reagirati na njenu djetinju znatiželju… da ne znam, zaista ne znam…
„No hajde više. Reci nešto. Glas ti je baš sexy.“ – zagledao sam se u nju sav zbunjen. Ovome se nisam nadao. Mislim znao sam, da je sva neobična, da će se među nama roditi nešto moćno. Znao sam to iz nerazumljivih vizija što bi mi ponekad dolazile, još dok nisam ni shvaćao da te vizije govore baš o njoj. Ali ovome se nisam mogao nadati.
„No kako hoćeš. Šuti onda al’ ne mrdaj odavde.“ – zapovjedila mi je, odmaknuvši pokrivač sa sebe i stisnuvši onaj svoj čupavi ručnik oko svoga tijela. Skoknula je iz kreveta i odmarširala u kupaonicu. Čuo sam žamor vode. Umivala se i nonšalantno stala prati zube. Prošao je trenutak, možda dva a zatim sam čuo: „Auuu!“ i skoknuo do vrata, zavirivši unutra. Zinula je u čudu zarumenjevši se poput jabučice. Češljala se a nekoliko je zubaca njenog zelenog češlja, ostalo zapetljano u njenoj kosi.
„Smijem?“ – prošaptao sam.
„Pa probaj.“ – rekla je i okrenula očima. U licu je sva bila zajapurena, očito ljuta što je vidim raščupanu. Kojeg li čudnovatog, ljudskog stvorenja. Tako nešto nikada nisam susreo, ma tako nešto nikada nisam mogao ni zamisliti. Bila je naprosto neodoljiva. Dohvatio sam češalj što joj je stršao iz raščupane kose i polako ga izvlačio, trudeći se da ona ništa ne osjeti. U nekoliko sam brzih poteza raščešljao njenu zamršenu kosu a zatim dohvatio plosnatu četku koju sam zamijetio na kupaonskom ormariću i stao joj njom lagano, onako ljudski prolaziti niz kosu.
Gledala me zabezeknuto tako neko vrijeme a onda je rekla;
„Čudan si ti lik. Em si frikovito zgodan. Em si nježan. Em blagog pojma nemam tko si i što radiš u mojoj sobi, ali tako sam prokleto sretna što si tu.“ Okrenula se u hipu prema meni. Na to uopće nisam bio spreman. Stajala je milimetar od mene, sva tako malecna i gledala me ravno u oči, propinjući se na prste da bi me što bolje promotrila.
„Mislila sam da nemate odraza u zrcalu.“ – odjednom je rekla a ja sam ustuknuo.
„Molim?“ – promucao sam, posve slab pred njenom pojavom.
„Mislila sam da nemate odraza u zrcalu.“ – ponovila je i gledala me upitno.
„Imamo, to je samo glupa dogma koju su ljudi slijepo prihvatili kao stvarnu.“
„I mislila sam.“ – frknula je kroz zube i odšetuckala nazad u svoju sobu. Gledao sam za njom zbunjeno i tad spazio da je zbacila onaj čupavi ručnik sa sebe. Okrenuo sam pogled u hipu u drugom smjeru a ona se zasmijuckala. Namjerno je to napravila da vidi koliko se mogu kontrolirati.
„Ne izgledaš baš kao da ti je osobito teško!?“ – doviknula mi je upitno dok je na sebe navlačila odjeću.
„Teško?“ – promucao sam, ne znajući što mi se to kvragu događa s njom.
„Pa pretpostavljam da se hraniš krvlju, zar ne? Mora da ti je onda teško ne zaskočiti me sad.“ – više je ustanovila nego pitala.
„Ne bih ti nikada naudio.“ – prozborio sam tiho.
„Dobro. Jer mi se jako sviđaš.“ – ciknula je pojavivši se naglo na vratima kupaonice. A zatim me povukla za rukav košulje koju sam imao na sebi. Pogledao sam je zbunjeno a ona je i dalje cupkala kraj vrata i vukla me za rukav.
„Dođi no… dođi.“ – bodrila me.
Krenuo sam za njom pustivši da me i dalje vuče za rukav. Kako bih pobogu njoj išta mogao zabraniti?
Sjela je na krevet i čekala da sjednem kraj nje. Odmaknuo sam se što dalje u kut postelje na što je ona okrenula očima nezadovoljno i povukla me bliže k sebi.
„Znala sam da ćeš doći u biti. Znala sam da će te mama poslati.“ – šapnula je i hrabro mi rukom mekšom od svile prešla lako preko obraza. Nije se lecnula kad je njena topla ruka dotakla moju snježno hladnu kožu.
„Da ću doći? I da me poslao tko?!?“ – izgovorio sam zbunjen.
„Moja mama. No da… pa ti ne znaš…“ – frknula je i svalila se na krevet.
„Ne znam točno što?“ – blenuo sam u nju zbunjen.
„Da si odabran da budeš moj čuvar. I braniš me od one nakaze, dok ne dođe vrijeme za bitku.“ – šapnula je.
„O čemu ti to pričaš? Kakav čuvar?“ – progrmio sam kroz zube, ustao s kreveta pa opet sjeo, progovorivši tiše dok su mi se slagalice u glavi počele spajati u cjelinu.
Ona je znala da je njena guvernanta opasna. Znala je da je ona ubila njenu mamu i mislila je da me je njen duh poslao da je ja čuvam. Nije znala da sam ovdje jer sam blesavo zaljubljen u nju.
„Oh znam ja to.“ – rekla je i prestravila me.
Gledao sam je zbunjen i napokon promucao:
„Mala, o čemu ti to govoriš? Što ti to znaš? Prestani okolišati već jednom.“
„No dobro, krenimo redom.“ – zamucala je i uspravila se tako da je sad bila svega milimetar od mene.
„Vidiš pa ja baš i nisam ljudsko biće. Ne u potpunosti. Ja sam više Ključ. Ključ koji spaja dva svijeta. Ovaj naš, u kojem smo sada ti i ja i onaj… valjda drugi u kojem u biti ne znam što je točno.“ – gledao sam je u čudu a ona je nastavila:
„Moja mama je bila neka svećenica. Sve to skupa još baš i ne razumijem osobito. I ona je bila moj prvi čuvar ali znala je što će se dogoditi. Znala je za Luciu i mog tatu.“ – tu je zastala vidno se rastuživši.
Lucia je očito bila guvernanta samo ju nikako nisam htio povezati s ljudskim imenom.
„Mama se nije borila protiv toga. Rekla je da je tako zapisano i da ona mora umrijeti. Dugo sam je pokušavala nagovoriti da se bori, da me ne ostavlja a ona mi je uvijek ponavljala da se sudbinu ne smije mijenjati. Zbog toga još uvijek noću plačem. Sve mi to nema nikakvog smisla.“ – tu je zastala hvatavši zrak.
„Rekla mi je da će mi poslati zaštitnika. Rekla je da ćeš biti neobičan ali da se ne smijem plašiti. Rekla je… da ćeš me voljeti više no itko ikada.“ – u to je opet stala gledajući me upitno kao da je čekala da sad ja budem taj koji će se bojati.
„I voliš me zar ne?“ – upitala me posve nevino kao da još uvijek u to nije bila sigurna.
„Volim te.“ – odgovorio sam. Čemu skrivati nešto tako očito.
„Dobro, jer pretpostavka je da ću se i ja u tebe zaljubiti, a ne bih baš voljela biti luda za nekim tko mi te osjećaje ne uzvraća.“ – promucala je.
Kako joj ne bih uzvratio, bila je sve… sve najljepše što je ovaj svijet… pa u biti što su svi svjetovi, ma koliko da ih je bilo mogli stvoriti.
„Hvala ti.“ – šapnula je.
„Hvala za što?“ – gledao sam je zbunjeno.
„Hvala što misliš da sam nešto najljepše što bi svi svjetovi mogli stvoriti.“ – odgovorila je.
Gledao sam u nju, zapanjen, ona je mogla čitati moje misli.
„O, mogu ja i puno više od toga.“ – ciknula je, prebacila se preko kreveta, pojurila k prozoru, rastvorila ga, skočila na balkon i zatim, zatim je poletjela u noć. Ona je letjela.
Jurnuo sam prema prozoru i gledao za njom kroz jutarnju polutamu. Radila je piruete u zraku poput lastavice. Šibala niz vjetar i dodirivala vrhove smreka a zatim se okrenula i jurnula do balkona. Mislio sam da će se zaletjeti u prozorsko staklo i već sam se spremao da je uhvatim ali ona se lako zaustavila na balkonskoj ogradi i zakoraknula u moj zagrljaj.
„To nije sve, ali ima vremena da ti pokažem. Poljubi me sad.“ – zapovijedila mi je.
Privio sam je čvršće u svoj zagrljaj ali ipak sam se bojao da je ne slomim, bila je tako sitna u mom kamenom naručju. Tren sam je tako gledao u te njene prelijepe oči a onda sam posve nježno svoje usne spustio na njene dok su joj se oči sklapale u naletu zanosa. Srce joj je stalo lupati kao ludo, uzvratila mi je poljubac i imao sam osjećaj da tako gorimo dok nam se usne isprepliću. Zora se podigla visoko na obzorje ali primijetio sam da mi nije neugodna. Otvorio sam oči i promotrio svoju kožu… koja nije tamnjela. Nisam znao što se to događa. Sklopio sam iznova oči i prepustio se. Njene usne bile su mi kao dodir samog raja.
To be continued…
Marija Klasiček
Poduzetnica, kolumnistica, glazbenica, autorica Duologije Beskraj, hit knjiga o odnosima i samorazvoju, relationship coach te pokretačica i glavna urednica portala Amazonke.com.
Pišem jer volim pisati, jer je to svijet u kojem sama krojim pravila, jer mi je to ponekad bijeg a ponekad odušak. Moja terapija.
Ako ti se sviđa, drago mi je. Ako ne i to je okej. Nismo svi za iste stvari 🙂
Detalji o mom radu i upiti za coaching na marijaklasicek.com