Zašto mi sudiš?

Zašto mi sudiš? Zar misliš da znaš sve o meni? Na osnovu čega? Jer se smijem glasnije od drugih? Jer te gledam pravo u oči dok pričam s tobom? Jer je moj hod odvažan a korak siguran? Jer volim da izađem, da se veselim s društvom? Jer me nije briga šta će ko misliti o meni? Jer je moj jezik oštar? Jer živim svoj život i ne zanima me tuđi? Jer je moja odjeća uža nego što ti misliš da treba biti i suknjica kraća?

Žena sam i volim da izgledam lijepo. Volim da ostavim trag parfema za sobom. Volim da privučem pažnju svojom odjećom? Volim da izgledam pristojno, a opet provokativno i poželjno. Žena sam, volim i da zavodim. Volim i da flertujem. Ali volim i da volim i da budem vjerna. Na mušku provokaciju i dobacivanje ne spuštam pogled i ne crvenim se, već gledam pravo u oči i odgovaram još većom provokacijom.

Ne volim igrati igre, ali ih rado zaigram ako me izazovu. I znaš šta, jako sam dobar igrač. Ako me izazoveš i ako se zainatim, mogu planine srušiti. U isto vrijeme sam i hladna i topla. I vatra i led. I svjetlo i tama. I anđeo i đavo. A ti bi da mi sudiš.

Ti bi da govoriš kakva sam. Na osnovu čega? Jer se smiješim ljudima koje sretnem na ulici. Jer se ispričam s prodavačicom. Pijem kafe s kolegama s posla. Ali imam svoj svijet i u njega ne može ući svako. Je li zbog toga misliš da me poznaješ? Znaš li ti koliko moja duša ima spratova, koliko slojeva, koliko zidova? Ne znaš. Ni ja ne znam. I ja se još preispitujem, pronalazim. I ja prevrćem sloj po sloj i tražim šta sve tamo ima. A ima svega. Još se ponekad iznenadim nekom svojom reakcijom. Svidi mi se nešto što mi se ni u snu nije sviđalo. Pogodi me nešto na šta sam uvijek ostajala hladna, a ostanem hladna na nešto što je u meni izazivalo more emocija.

I ti misliš da me poznaješ. I ti misliš da me znaš u dušu. Ti pričaš o meni kao da si rastao sa mnom. Kao da si dijelio moj svijet ili bio dio njega. Ti znaš kakva sam u ljubavi, kakav sam prijatelj i kakva sam u poslu. Ti sve znaš. Tvrdiš da sam loša. Tvrdiš da sam hladna. Tvrdiš da sam laka. Na osnovu čega?

Jer me viđaš u muškom društvu na kafi u po bijela dana? Zar bi bilo bolje da me viđaš u mraku, u grmovima? Šta bi onda rekao? Kažeš da sam loša jer mi ne možeš prići. Koliko god se trudio, udariš na zid. Kažeš da sam loša jer moj osmjeh odzvanja. Kažeš da sam loša jer volim da zaigram uz dobru muziku kao da sam sama. Kažeš da sam loša jer se ne pretvaram da sam nešto što nisam. Jer ne krijem svoje mane i ne naglašavam vrline. Kažeš da sam loša jer se ne uklapam ni u jedan kalup. Jer sam svoja. Jer se ne mijenjam ni zbog koga osim zbog sebe same.

Kažeš da sam loša jer sam šašava. Jer volim šalu, volim veselje, volim život. Kažeš da sam loša jer ne kukam, ne žalim se. Jer se ponašam kao da mi sve ide lako. Ko da su mi svi konci u rukama. Pričaš o meni kao da me poznaješ. Hajde razmisli još malo. Je li me poznaješ ili mi samo sudiš? Jesu li to što zaključuješ i iznosiš o meni činjenice ili predrasude? Šta ti znaš o meni? Ne znaš ništa. Sudiš mi bez ikakve osnove. Donosiš zaključke. Olajavaš me. Zašto?

Zato što nisam kao one “mirne“. One što šute i smješkaju se. One što su zakopčane do grla. One koje izađu s prijateljicama pa stoje poput kipova čitavu noć te razgledaju okolo šta je ko obukao i kako se ko ponaša. One koje hodaju kao da se stide svijeta i samih sebe. One koje glume svetice. One koje spuštaju pogled kad pričaš s njima. One koje nikad neće reći šta misle.

Zar misliš da su one dobre, a ja loša? One čedne a ja laka? Razmisli još malo? Šta ti znaš o meni? Šta znaš o mom svijetu? Znaš li šta je u mom srcu?

Od čega je satkana moja duša? Ne znaš. Ti uopće ne znaš ko sam ja. Ne znaš kakva sam. Zaključuješ na osnovu onog što vidiš. Onog što misliš da vidiš? A vidiš površinu. Vidiš ono što ja želim da vidiš. Pa zašto mi onda sudiš?

Ilda Dedić

[email protected]