Pustite svoje prijatelje. Ne brojite godine koje ste proveli zajedno, da li iz peska ili školske klupe, da l’ ste se gurali ispod stola dok su roditelji pili kafu ili ste jedno drugom bili slamka spasa, onomad, kad niste znali kuda ni kako. Ne držite se grčevito samo zato što mislite da je šteta da nakon nekog broja sa nulom prekinete druženje ili kontakt. Pitajte se, da li biste tu osobu ponovo poželeli za prijatelja. Izbor je na vama svakog dana. Nije li to najbolja vest u prijateljstvu?
Pustite svoje prijatelje. Jer svima vam je poznato i ono kad nemate više o čemu da pričate, i ono kad vam je posle tog susreta gore nego pre njega, i ono kad sami sebe lažete kako baš želite da se vidite al’ eto nikako da se nađe vremena. A poznato vam je i ono kada vam svega par gutljaja kafe za istim stolom obriše umor, otvori oči, ubrizga neki mir, pa prodišete dublje, vratite se sebi, i mogli biste se zakleti da vas je upravo pomilovala najnežnija ruka sveta.
Pustite svoje prijatelje. Jer su oni kao porodica koju, za razliku od one prave, možete uvek iznova birati**.** Neki prijatelji kroz vreme zaista postanu druga porodica. I to je neprocenljivo. Ali, jednom, kada to više nije to, oni ista ta porodica više ne moraju biti. A neko drugi to može postati i ostati. Pustite ih, pa onda vidite hoće li vam doći. Pustite ih, pa onda vidite hoćete li vi želeti ka njima. I puštajte ih tako svako malo, možda na godinu, možda na dve.
Pustite svoje prijatelje kad krenu nekim, za vas, neočekivanim putem. Nema veze jesu li takvi bili, jeste li ih ikada mogli tako zamisliti, jesu li ikada o tome pričali. Jer, to kada ste vi počinjali prijateljstvo, tako je davno bilo… Svi na istim utabanim stazama, u krutom kalupu, u životnom rasporedu u kome se znalo šta sledi. Do jednog dana, do jedne raskrsnice kada čovek počne da shvata. Da želi drugo mesto. Da želi drugog sebe. Da želi da se bavi sobom. Da ne želi da se menja. Da želi porodicu. Da ne želi porodicu a ni brak. Da je srećan tu gde jeste. Da nije srećan nigde jer mu je tesno tu nešto unutra.
Pustite svoje prijatelje. Jer se dogodio onaj presudni trenutak koji ste ćutke presedeli, po prvi put, nakon onolikih zajedničkih koji su vam prošlost ispisali, život obeležili, linije na dlan urezali. Neverica – niste više isti svet. Ni vi, ni on. A u glavi odzvanjala je ona strašna misao, ona misao koja vam, kad god se dogodi govori da niste na pravom mestu, ni u pravo vreme, ni sa pravim društvom. Misao koja se panično bori za vazduh a glasi: “Šta sad da pričamo… daj da kažem nešto… šta god… beep.”
Pustite svoje prijatelje i pokušajte duboko u sebi da ne mislite kako je neko od vas nešto pogrešio. Ne hranite tu misao. Nije niko, niste ni vi. Jednostavno, gledali ste u istu tačku a onda ste se, nakon dugo godina na istom koloseku, razišli. I niko nije kriv. I nema boljeg ni goreg. I nemora biti ljutnje, ogorčenosti, razočarenja. Jednostavno, dodirne tačke izbledele i sve ih je teže u smislen lik spojiti.
Pustite svoje prijatelje da slede svoje snove. Pustite ih jer su otišli dalje i bolje i lepše od vas. Ne možete ih u ovom danu stići. Pustite ih i onda kada vam zavide, kada vas vuku dole, i kada ne vidite njihovu radost samo zato što ste uspeli. I oprostite im. Nisu imali snage za bolje. A vi ste ih izabrali onda kada ste u njima nešto svoje prepoznali. Oprostite im, ali ih sklonite sa svog puta.
Pustite ih jer ste i mislima i rečima i delima u drugoj dimenziji od njihove. Ne možete se razumeti. Pustite jedni druge, jer niti se sa istim izazovima borite, nit’ iste lakoće živite, nit’ isti srećan kraj vidite. Ne čeka vas u ogledalu isti odraz. I ne spavaju na jastuku isti snovi. Niti s bilo čim što vam u život sleti isto činite, niti možete, jer opet, istu hrabrost, žudnje, polet, okove, ne nosite.
Pustite ih i onda kada ne možete dalje zajedno jer vas je život stavio pred prevelik izazov. Niko kriv, niko zaslužan. Pale drugačije karte na sto. One velike karte. Ljubav, porodica, dete, posao. I jedan nema snage da gleda onog drugog. Verujem, ne zato što negde duboko nije radostan zbog drugog, već zato što ga ta mesnata punoća življenja onog drugog samo podseća na sopstvene kratere, i žulja, grebe, u oči bode. Pustite jedno drugo bez velikih reči. I dajte vremena. Jer samo ono može vas ponovo naneti na ista polja, sa srcima omekšalim od godina, mislima rasterećenim težnje savršenstvu, i duše lišene potrebe da se takmiči.
Pustite svoje prijatelje. Samo ih priupitajte ponekad kako im je na tom putu, ili im javite kakvi su vam dani, ili ponekad popijte kafu u toj svoj različitosti, ukrstite puteve na tren. Ukrstite puteve, ili još koji dan, mesec, nemojte, ali čuvajte te prijatelje. Čuvajte sećanje i priče na sve što ste nekada bili. Radujte se sto šte baš tad jedni druge imali, jer, kako biste neke godine drugačije preživeli. Čuvajte ih od sopstvene osude, jer ne znate je li udobno u cipelama u kojima niste hodali. Sačuvajte i sebe od njih, jer iako neće želeti, mogli bi vas obeshrabriti. Možda ne znaju ko ste danas i koliko su vam krila za sutra ojačala.
Pustite svoje prijatelje i oslobodite im mesto za nove. I vama će jedno mesto ostati. Očišćeno od laži, od očekivanja, od kalupa koji čeka nekog sledećeg. Oslobođeno za one koji dele vaše radosti, za one koji se sa vama penju kozjim stazama, za one koji poleću ka istim svetovima. Ne oklevajte da ih pozovete na kafu. Da upitate za mišljenje jer verujete da znaju bolje. Da im kažete čime su vas osvojili. Da im kažete da je to bila samo jedna rečenica kojom su preskočili par stepenika ka vašem najtananijem svetu. I svemu tome i sami kažite “da”, onda kada vas njihovo prisustvo umiruje, motiviše, razvedrava, razbistri. Nehajno izvuče osmeh. Il’ sklizne ona suza da posle bude lakše. I sav život odjednom se učini lakšim. Samo se pobrinite da se nalaze na vašem putu. I novi će doći, obećavam vam. Doći će.
A ovim starima oprostite, jer ništa, baš ništa, ne rade vama. Oni samo čine ovako ili onako da bi u trenu život lakše preživeli. I tog trena, bolje ne umeju, a vi, na kojoj strani se nađete. Pustite ih, a negde ih sačuvajte, pa kad vam se putevi opet sretnu i duše opet prepoznaju biće kao da se nikada niste ni razdvajali. Kao dečja igra. Kao neko svoj među sivim strancima. Kao čaj sa keksom u kišnom danu. Topla čokolada i film. Kao povratak kući.
Helena K.
Mi smo redakcija APortala – regionalnog online magazina za modernu ženu ali i svakog osviještenog modernog muškarca, a Vi trenutno čitate članak s našom 5+ preporukom! 🙂
Pišemo, istražujemo, kreiramo, iznosimo mišljenja ali rado saslušamo i Vaša! Svoje radove i upite možete nam poslati na mail [email protected] dok detalje o tome kako slati radove možete pročitati ovdje.
Mi smo uvijek tamo gdje počinje priča! Pridružite nam se!
