Ćuti!
Ne želim večeras da zastorom pokrivam čelo i da stvaram umetne mrakove.
Hoću da mi kosa raste na suncu.
Da vijori na vetru.
Pusti gramofon nek plače, kada ne ume da se smeje!
Upali sunce i sklopku zalepi selotejpom na ON. NEK TRAJE DAN.
Raspon između jutra i noći razvuci kao štrik. Prostri nas po njemu.
Zapiši na nebu ceduljicu,
kao kad kreneš u kupovinu.
Oči- kupio.
Grudi- kupio.
Usne- kupio.
Osmeh- nisam našao.
I idi da ga nađeš!
Ćuti!
Podvuci gospođi iluziji stvarnost pod haljinu! Neka je golica, ono po šta smo došli.
Možda poželi da rodi sinove.
Možda im podari nova imena.
Utopi joj usne u loše vino!
Možda pijana zaboravi misiju.
Pa se zatetura i slomi noge.
I tako kljakava preda drugima ulogu.
Ćuti!
Ne govori na glas, da umeš da ljubiš.
Da su ti ruke pune perja i da ti gore prepone.
Pokaži mi da stvarnost ima glas.
Da ume da priča, na tri jezika.
Da se stidi sporedne uloge u našem filmu.
Da otvori kaput i pokaže šta ima ispod njega.
Kaži mi da stvarnost ima prste.
Nek isplete milje za ispod čaše.
Kada budemo naiskap pili iluziju,
da joj greje dno.
Ćuti!
Ošišaj gospođi iluziji kosu.
Ubradi joj maramu i pošalji je u manastir, neka se moli za spasenje svih onih,
koje je omanđijala.
I…ćuti….
Ne voli ona kada je pominjemo.
Tada počinje da štuca.
A onda joj ponovo raste kosa.
Ja sam duša, koja sve ono što je dokači, slovima daruje, a onda oni koji imaju slične duše, emocijama ta slova osete.
Kao beba su mi dali ime Magdalena, dopada mi se, dobro me predstavlja. Nisam ja ni to ime, ni uloga koju obavljam, niti ono što sam u životu postigla. Zato se predstavljam slovima, rečima, pesmama, to je ona dubina i suština moga postojanja. Pišem isključivo nesvesno, ruka je posrednik između moje duše i papira, stoga čitajte tragove moje duše, koji će ostati i posle mene.
