Dok se kiše odmaraju, snegovi nas vole

Ne bih znala da si bio tu,
da sneg nije pao
i pokazao mi šare sa tvojih čizama.
Tri kose, jedna prava i violinski ključ.
Nosio si cipele koje sviraju.
Slušala sam nekoć Verdija kako tuguje za Aidom, dok si odlazio.
Uvek nova arija, uvek note sa njih otpadaju, kada ti ugledam đon.

Ne bih ni znala da si voleo,
da mi nisi na uvojak pahulju lagano polozio
i gledao kako se topi,
a onda mi dahom sušio kosu.
Volela sam sneg i naše sanke koje jure u ambis.
Volela sam taj beskonačni klizavi put,
na kom lomimo i kosti i srca,
uz prizvuk Čajkovskog u vetru.

Ne bih znala da me voliš,
da nisam noćas na zamrznutom staklu, spazila tvoj prst kako pise naša imena, dok si mislio da spavam.
Strugao si simfoniju po njemu,
kao po violini gudalo.
Duša mi sa njom plesala.

Ne bih znala da me voliš,
da je sneg kojim slučajem zakasnio.

Neki baner

Uvek kada se kiše odmaraju,
snegovi rade duplu smenu…
u ime ljubavi.

Neki baner