Ne volim da čekam, dok mi rasteš pod kožom.
Ne volim da se ogledam u lokvama od nebeskih suza.
Neki oblak je bio tužan, jer je po nama kapao i ja ću ako se u toj suzi prepoznam.
Ne volim da gledam kako mi rastu rogovi, dok svoga jelena timariš.
Ne volim ni dugmiće na spavaćici, jer su poprimili boju tvojih očiju.
Ne volim da mi snovi lome krila, dok ti pišu pozivnice za noćni bal.
Ne volim da zalutaš u mom labirintu misli i da pri svakoj prepreci zapališ cigaru.
Ne volim da te nosim sa sobom, dok ti nosiš njene oči, na svom obrazu.
Ne volim.
Ja sam duša, koja sve ono što je dokači, slovima daruje, a onda oni koji imaju slične duše, emocijama ta slova osete.
Kao beba su mi dali ime Magdalena, dopada mi se, dobro me predstavlja. Nisam ja ni to ime, ni uloga koju obavljam, niti ono što sam u životu postigla. Zato se predstavljam slovima, rečima, pesmama, to je ona dubina i suština moga postojanja. Pišem isključivo nesvesno, ruka je posrednik između moje duše i papira, stoga čitajte tragove moje duše, koji će ostati i posle mene.
