Kaskaću za njegovim rečima
i plutati pod njegovim kapcima.
Poderaću plućnu maramicu iskašljavajući nas
i naložiću vatru u grlu,
da spali knedle i da ugreje mi molitve.
Kidaću sa sebe list po list,
oćelaviće mi krošnje,
osedeti moje oči,
a on će i dalje mirisati,
jako mirisati na pogrešnog čoveka.
Lebdeću iznad njegovog kreveta,
dok me sanja
i plest ću nam džempere,
da kada nam utekne sunce,
imamo šta oko duša oviti.
Zaustaviću i godine koje nam puteve ispod očiju kopaju
i Bogove koji se za nas nesebično mole.
Upaliću ukrasne decembarske sveće u sred maja
i prizivati sneg i Deda Mraza,
koji uzima poklone,
koje nam je davno doneo,
ne pitajući da li su pravi.
Kupiću kartu za nazad i večno ostati
zarobljena u tami našeg kupea.
Ljubiću pogrešnog čoveka.
Pogrešnog čoveka, kao da je pravi.
Ja sam duša, koja sve ono što je dokači, slovima daruje, a onda oni koji imaju slične duše, emocijama ta slova osete.
Kao beba su mi dali ime Magdalena, dopada mi se, dobro me predstavlja. Nisam ja ni to ime, ni uloga koju obavljam, niti ono što sam u životu postigla. Zato se predstavljam slovima, rečima, pesmama, to je ona dubina i suština moga postojanja. Pišem isključivo nesvesno, ruka je posrednik između moje duše i papira, stoga čitajte tragove moje duše, koji će ostati i posle mene.