O sumaglici u veđama kada jutrom zastavicu belu dižem,
dok me usnama zarobljenu na jastuku držiš.
O Trnoružici ispod rebara,
dok mi mislima poskakuješ
i ruke širiš da mi dušu zagrliš.
O utabanim stazama ka osmesima u dvoje,
gde dodirujemo vrhovima prstiju nebo i gde laste ne mašu krilima, a ne padaju.
Pričaj mi o ljubavi!
U kojoj zakopčane košulje same niz ramena silaze
i u kojoj siroti dugmići sve igre gube.
U kojoj iz korova zlatne ruže niču
i pevaju himne naše.
U kojoj iz zaplenjenih korita suza, piju žedni,
dok gladni ljubavi, čekaju u redu.
Pričaj mi o ljubavi!
U kojoj sunce kao roletnu na naše pleći naslanjaš,
u kojoj nas zrake ne peku, a miluju,
u kojoj sam Zlatokosa, sa snovima u uvojcima.
U kojoj plivaš u moru mojih očiju,
dok te moji kapci kao talasi preklapaju.
Pričaj mi o ljubavi!
Kod tebe ljubav ima boju.
Kod tebe ljubav miriše i ima ukus čokolade,
svetluca po noći,
a danju nosi šljokice na reverima.
Volim da te gledam,
dok mi o takvoj ljubavi pričaš.
Tad tvoje oči poprime boju usana,
a onda me i njima najlepše ljubiš!
Pričaj mi o ljubavi…… očima!
Ja sam duša, koja sve ono što je dokači, slovima daruje, a onda oni koji imaju slične duše, emocijama ta slova osete.
Kao beba su mi dali ime Magdalena, dopada mi se, dobro me predstavlja. Nisam ja ni to ime, ni uloga koju obavljam, niti ono što sam u životu postigla. Zato se predstavljam slovima, rečima, pesmama, to je ona dubina i suština moga postojanja. Pišem isključivo nesvesno, ruka je posrednik između moje duše i papira, stoga čitajte tragove moje duše, koji će ostati i posle mene.
