Čudno sam ja biće. Baš čudno. Ima tako dana kad nestanem. Nisam na ovom svijetu. Ne znam gdje sam ali prisutna nisam. Od one žive, vesele djevojke čija energija pršti na sve strane, ostane tiha, blaga cura čiji pogled je negdje tamo izgubljen, a onaj visoki c (kako je moja profesorica u srednjoj nazivala moj kreštavi glas), zašuti, a iz mene progovori samo onoliko koliko mora neka djevojka ozbiljnim, krupnijim glasom.
I ne znam zašto je to taklo. Ne znam ni kad nastupi ni kad prestane. I svima je ta pojava neobična. Svi se odmah pitaju šta mi se dešava i naravno svi prvo pomisle da sam se zaljubila. A nisam, jer ko se još tako često zaljubljuje…I ništa se ne dešava, samo me nešto odvuče sa Zemlje. I uzalud je pokušavati doprijeti do mene. Uzalud me dozivati. Misli mi nisu tu. Ja nisam tu. A ne znam gdje sam. Rečenicu nekad ne mogu izgovoriti do kraja, zaboravim šta sam pričala ili kažem nešto sasvim treće. A tek zaboravljanje stvari. Zaboravljam sve i samo se vrtim u krug. Krenem po nešto pa zaboravim pa se sjetim pa opet zaboravim. I svima to dosadi. I meni dosadi.
Prijatelji negoduju, ali su navikli. Puste me. Znaju da ću za par dana opet biti ona stara spremna za pokret i akciju. Da ću opet pričati više nego što treba i da će me biti svugdje. Ali moji momci to malo teže podnose. Ustvari ne podnose nikako. Možda je to jedan od razloga što su moje veze prilično kratkotrajne. Ne mogu da razumiju te moje nagle promjene. To što samo zašutim, nestanem. Ne odgovaram na pozive, poruke, zaboravljam dogovore, planove. Polude od mene takve. Odmah misle da mi nije stalo, da sam našla nekog drugog. A ne znaju da samo trebaju šutjeti sa mnom. Ne znaju da samo želim staviti glavu u nečije krilo da mi miluje kosu i tako beskonačno ležati. Ne morati nigdje, ne ići nigdje, ne pitati, ne odgovarati. Ne znaju, a ja im to ne mogu ni objasniti. I dok se ja vratim, dok dođem sebi, oni su već otišli. Nisu imali strpljenja ni živaca za mene, a ja odmah zaključim da je tako bolje. Jer šta će mi neko ko je spreman tako lako odustati od mene. Jer to sam ja. Treba znati živjeti sa mnom takvom. Jer oduvijek sam bila takva. Još kao dijete sam znala nestajati, odlutati. Misli bi mi lebdjele negdje. Duh bi mi bio odsutan.
Tako sam jednom u četvrtom razredu otišla u školu bez školske torbe. Možda nije čudno što sam ja zaboravila torbu, svakom se desi da zaboravi nešto u trenutku. Ali čudno je što sam ja do škole pješačila neka tri kilometra i nisam shvatila da nemam ništa na leđima. Tek kad sam stigla pred školu i kad me prijateljica upitala gdje mi je torba, shvatila sam da je nema. Moji školski drugovi su ostali da se smiju i zbijaju šale na račun moje zaboravnosti, a ja sam otrčala ponovo tri kilometra do kuće, uzela torbu i opet još tri kilometra do škole da stignem prije početka drugog časa. I stigla sam. Stajala sam pred učionicom i čekala da zazvoni kraj prvog časa da ne prekidam nastavu, ali učitelj koji me očekivao jer se moja sramota brzo razglasila pa je znao šta se desilo, otvorio je učionicu, provirio i vidjevši me onako izgubljenu, zajapurenu i zadihanu, prišao mi i pomilovao me po kosi i rekao da uđem, da ne stojim ispred.
Ušla sam u razred postiđeno. Djeca su se smijala, a on je onda rekao da samo najpametnija djeca zaboravljaju stvari, jer im misli lutaju, ne mogu biti na jednom mjestu. Sve ih zanima, žele da znaju više, žele da sve nauče. Rekao je da sam ja posebno dijete i da trebaju biti ponosni što idu sa mnom u isti razred jer ću sigurno napraviti velike stvari u životu. Prestali su se smijati i više niko nije spominjao moju sramotu zbog zaboravljanja torbe.
Dobri moj učitelj. Kao da ga sada gledam. Sredovječni čovjek s naočalima, u sivoj jakni, proćelav, nizak, s velikim stomakom. Dobri moj učitelj zvao se Aljo. Ne sjećam se više da li mu je to bilo pravo ime ili samo nadimak, ali znam da je jedan od najdražih likova iz mog djetinjstva. Možda i najdraži. Utkao se u niti moje duše onako kako se utkaju najrođeniji. Teško sam primila vijest o njegovoj preranoj smrti. Ali valjda najbolji odlaze rano. Koliko je samo ljubavi bilo u tom čovjeku. Koliko topline. Koliko blagosti. Bez povišenog tona, bez namrgođenog lica, uvijek s osmijehom, s blagim pogledom učio nas je da vjerujemo da smo posebni. I bili smo. Svako dijete je posebno i svako može napraviti velike stvari. Samo ga treba posmatrati tako. To je moj u dobri učitelj znao. I nisam napravila velike stvari, ali me naučio da vjerujem da ih mogu napraviti. Naučio me da se i mane mogu posmatrati kao vrline. Naučio me da se prihvatim takvu kakva jesam sa svim manama jer me možda baš te mane čine posebnom.
Ilda Dedić
Mi smo redakcija APortala – regionalnog online magazina za modernu ženu ali i svakog osviještenog modernog muškarca, a Vi trenutno čitate članak s našom 5+ preporukom! 🙂
Pišemo, istražujemo, kreiramo, iznosimo mišljenja ali rado saslušamo i Vaša! Svoje radove i upite možete nam poslati na mail [email protected] dok detalje o tome kako slati radove možete pročitati ovdje.
Mi smo uvijek tamo gdje počinje priča! Pridružite nam se!
