Gde su mi ruke, premili Oče?
Grlila bih ljude, milovala životinje i pisala njima pesme.
Nikome ne bih njima pretila, nikoga tukla, Oče.
Drugima si ih dao, mene si zaboravio.
Gde su mi oči, Oče?
Gledala bih reke, kako pri ušću plešu valcer i decu kako preskaču lastiš, dok se smeju.
Ne bih njima zalivala baštu bola.
Svi gledaju, ja ne vidim.
Gde mi je srce, Oče?
Umela bih njime samo voleti,
oprastati i drugima ga darivati.
Ne bih dozvolila nikome, da bude bez ljubavi.
Drugi ga imaju, ja ga nemam.
Gde mi je um, Oče?
Smišljala bih dobra dela i po nebu mudrosti pisala.
Ne bih ga dala egu i toga se stidela
Drugi misle, ja ne umem.
“Dao sam ti dušu, dete milo.
Njom možeš i grliti i gledati i misliti i voleti.
Dao sam ti samo nju,
a dobila si sve.”
Ja sam duša, koja sve ono što je dokači, slovima daruje, a onda oni koji imaju slične duše, emocijama ta slova osete.
Kao beba su mi dali ime Magdalena, dopada mi se, dobro me predstavlja. Nisam ja ni to ime, ni uloga koju obavljam, niti ono što sam u životu postigla. Zato se predstavljam slovima, rečima, pesmama, to je ona dubina i suština moga postojanja. Pišem isključivo nesvesno, ruka je posrednik između moje duše i papira, stoga čitajte tragove moje duše, koji će ostati i posle mene.
